Sta­nov­ni­ci iz­bje­glič­kog na­se­lja ,,Vru­ja”, kod Gu­si­nja, već du­ži vre­men­ski pe­ri­od je­di­no zna­ju za ne­vo­lje i bi­je­du. U na­se­lju ži­ve 63 fa­mi­li­je sa 267 čla­no­va u kraj­nje ne­hu­ma­nim uslo­vi­ma. Da je ta­ko, svje­do­či či­nje­ni­ca da go­di­šnje i po vi­še mje­se­ci ne­ma­ju stru­ju, da je na­se­lje pre­pla­vlje­no sme­ćem, jer je ko­ri­to rje­či­ce Vru­je ne­pro­či­šće­no.
Da zlo bu­de ve­će svi oni pri­ti­snu­ti su i pro­ble­mom pa­sa lu­ta­li­ca, ko­jih, ka­ko is­ti­če Me­do Ka­nji­ža, pred­stav­nik na­se­lja, ima na čo­po­re, me­đu ko­ji­ma i onih ko­ji su ve­o­ma agre­siv­ni.
-Za nas je ov­dje u zad­nje vri­je­me cr­no bez bi­je­log. Dok su bi­le sa­mo iz­bje­gli­ce, ima­lo se re­da i zna­lo se šta i ka­ko. Do­bi­ja­la se po­moć, pla­ća­la stru­ja od stra­ne Ko­me­sa­ri­ja­ta za iz­bje­gla i ra­se­lje­na li­ca, ili dru­gih hu­ma­ni­tar­nih or­ga­ni­za­ci­ja, i mo­glo se ži­vje­ti. Sad se pre­na­tr­pa­lo, a ni­ko na na nas gla­vu ne okre­će. Po­mo­ći ne­ma, stru­je ne­ma ve­ći dio go­di­ne, je­di­no je uklju­če pred iz­bo­re, a kad do­đu ra­ču­ni po­nov­no is­klju­če­nje i sve ta­ko. Ra­ču­ni su i pre­ko 5.000 evra po do­ma­ćin­stvu, ri­jet­ko ko­ji ma­nje, pa ih ni­ko ne mo­že ni pla­ti­ti. Pri­ti­slo sme­će i psi lu­ta­li­ce da se di­sa­ti ne mo­že, a kad ne­ma stru­je vo­da za sve po­tre­be gri­je se u ka­za­ni­ma kao u 18. vi­je­ku. Za sve, što stra­hu­je­mo od pa­sa lu­ta­li­ca i mo­gu­će za­ra­ze. Od ko­mu­nal­ne po­li­ci­je tra­ži­li smo da ra­de svoj po­sao, ali se oni ne ogla­ša­va­ju. Ima nas bo­le­snih, glad­nih i ne­moć­nih i pro­sto smo pre­pu­šte­ni sa­mi se­bi i sud­bi­ni. Iz ovog na­se­lja ima sa­mo jed­no za­po­sle­no, a mi ko­ji pri­ma­mo po­moć od 64 evra ne mo­že­mo ni­šta sa njom – ka­že Kanj­ža.
U na­se­lju je i Zo­ran To­mo­vić, iz­bje­gli­ca iz Pe­ći, ko­ji je kao i mno­gi, bje­že­ći i spa­ša­va­ju­ći gla­vu, ov­dje na­šao pro­ble­me ko­ji su ogrom­ni. Bo­lest i ne­ma­šti­na ne do­zvo­lja­va­ju, ka­že, da čo­vjek od­mo­ri i mir­no za­spi.
-Imao sam u Pe­ći li­jep ži­vot i ime­tak - u plod­noj me­to­hij­skoj rav­ni­ci, ali sve to je osta­lo pu­sto da se ni do­ći ta­mo ne mo­že, a ka­mo­li šta is­ko­ri­sti­ti. Po­o­dav­no ni­ka­kve po­mo­ći ni od ko­ga ne­ma­mo, a mo­ra se ži­vje­ti. Ra­ni­je je bi­lo bo­lje. Do­bi­ja­la se ka­kva ta­kva po­moć u na­mi­r­ni­ca­ma, sred­stvi­ma za hi­gi­je­nu, odje­ći i obu­ći. Sad ni­šta, da se kraj s kra­jem ne mo­že sa­sta­vi­ti. Sve što pri­mam je oko 70 eura, a što ni lje­ko­ve ne mo­že pod­mi­ri­ti. Za hra­nu uzmem ma­lo hlje­ba i mli­je­ka, ri­jet­ko i ne­što ku­va­no, jed­nom, even­tu­al­no dva put mje­seč­no. Kad se vra­te du­go­va­nja pro­dav­ni­ca­ma od to cr­ka­vi­ce ni­šta i ne osta­ne – pri­ča svo­je mu­ke To­mo­vić.N.V.